Stranice su vodile kroz mirise začina i zvuke sitar-a, kroz senke i svetlost harema u jednom dalekom gradu čije ime nikad nije izgovoreno do kraja. Glavni narator, žena po imenu Leyla, pisala je o malim pobedama — o tome kako je pronašla knjigu pod starim jastukom, kako je šila skriveni rukav za svoje beleške i kako je šaptala svoje želje ispod glasa kada su zvona u daljini označavala sumrak.

Otkrivši neobičan naslov, Branko je poželeo da pročita svaku rečenicu. Naslov je obećavao daleka putovanja, skrajnute sudbine i gust dim tajanstvenih dvorišta. Ubrzo je shvatio da knjiga nije obična priča — bila je to mešavina dnevničkih beleški, ljubavnih pisama i fragmenata pisama koja su se smešeći, a ponekad i besno, obraćala neimenovanom čitaocu.

Kraj.

Jedan od najjačih fragmenata opisivao je tajnu koja je mogla promeniti sudbinu: Leyla je otkrila stari list papira sa mapom i nizom imena. Pisala je o planu da jednom noći, kada mesec bude sakriven iza oblaka, zajedno sa još dve prijateljice ostave haremska vrata i potraže mesto na kojem bi mogle živeti slobodno. Plan je bio jednostavan i opasan, smeo i krhak — kao i sve što je vredelo.

Mesec dana kasnije, dok je šetao istim ulicama, video je ženu s maramom kako drži istu knjigu. Njene oči su, na tren, bile pune suza. Branko se nasmešio i nastavio dalje, znajući da je ispovest iz harema nastavila da putuje — od ruke do ruke, od srca do srca — menjajući one koji su je čitali, tiho i postojano, kao čarolija.

Dok je Branko čitao, osećao je kako ga reči izvlače iz njegove sive svakodnevice. Počeo je da zamišlja alternativni život: putovanja kroz uličice koje krivudaju kao reke, razgovore sa ljudima koji pričaju u slikama, noći ispunjene muzikom i mirisima nara. Ipak, najviše od svega, zadivilo ga je kako je svaka ispovest završavala bez potpisa, kao da autor želi da priča pripadne svima.